Juli
skoro svake godine počasti Sarajevo tropskom vrućinom sa pustinjskom sparinom.
Te godine, čini mi se da je živa termometra vozila i preko 40 na sat. I klimu
na zidu oblio je znoj. Monitori naših kompjutera bili su užareni poput kola na
šporetu koji je uključen na trojku. Nadam se da ćete me shvatiti zašto sam kao
dijete oktobra hladna prema julskom Sarajevu, za razliku od neopisive topline
koju osjećam prema svom gradu u svom mjesecu.
U
kancelariju koju sam dijelila sa kolegom i kolegicom i nekoliko računara koji
su proizvodili zvukove nalik na rad usisivača, ušla je jedna djevojka. Trebala
je kontaktirati nekoliko osoba, pa se poslužila našim telefonom. Ja sam upravo
dobila mail sa excel tabelom u prilogu, koju je trebalo ažurirati s nekim novim
podacima.
Zauzeto,
zauzeto. Pa uključi se govorna pošta. Pa nedostupan. Pa ne javlja se. Pa
pogrešan broj.
Odlučila
je sačekati nekoliko minuta, pa ponovo pokušati s biranjem telefonskih brojeva.
U tom čekanju, odlučila je podijeliti s nama jednu priču. Bez uvoda. Bez cilja.
Možda i bez smisla. Rekla je samo da je nakon pet godina veze, saznala da je
prevarena. I sada ne zna šta da radi.
U
momentu njene ispovijesti, moja excel tabela se već duže od tri minute
pokušavala otvoriti. Moj kolega i moja kolegica spremno su dočekali njenu
priču, baš kao da su se taj dan pripremali za televizijski talk show koji se
emituje uživo.
Kolega
je rekao:“Ma, oprosti mu. Jednom se desilo. Bilo, pa prošlo. To se svakome može
desiti.“ Kolegica je bila čvrsto na strani negacije, pa je rekla:“Ne opraštaj!
Ako te jednom prevario, prevarit će te opet, to je sigurno.“
Oprostiti
ili ne oprostiti?! S tom se Hamletovom neodumicom već danima i ona sama borila.
Moj kolega i moja kolegica imali su rezultat u stavovima 1:1, a oboje su žarko
željeli pobjedu. Okrenuli su se prema meni.
„A
šta ti kažeš?!“ pitao je kolega okrenuvši se prema meni.
U
tom trenutku moja excel tabela se konačno otvorila.
Pogledala
sam u kolegu u smislu da provjerim da li se meni obraća, na što on samo klimnuo
glavom dok se u njegovim očima žedno tražio moj odgovor. Okrenula sam se prema
djevojci i rekla:“Osveti mu se!“
Kolega
je značajno uperio pogled prema meni, dok je kolegica ustala sa svoje stolice.
„Osveti
mu se, nađi boljeg...“ dodala sam ponovo.
Nastao
je muk u našoj kancelariji. Kolega je vratio svoj pogled prema svom kompjuteru.
Kolegica je je sjela na svoju stolicu. A djevojka je okrenula još nekoliko
telefonskih brojeva, a potom žurno izašla iz naše kancelarije.
Moja otvorena excel tabela
je imala podatke sa nekim nepoznatim znakovima, koje uopšte nije bilo moguće
dešifrovati. Nije mi preostalo ništa drugo, nego da se ovoj dugo očekivanoj
tabeli osvetim, da je izbrišem i napravim novu, pregledniju.
Ove
godine, zime kao da nije bilo. Pahulje snijega ostale su samo na čestitkama
koje smo proslijedili dragim ljudima za novogodišnje praznike. Ljeto će kažu
biti pakleno. Kakav će tek juli u Sarajevu biti?! Ko će kome oprostiti?
Mislim
da ovo više nije doba oproštaja, koliko je došlo doba da svako svoj račun sa
porezom plati. Ako su nas jednom prevarili, opet će, neovisno koliko smo im
vjerni. A i dosta smo praštali onima koji su naše povjerenje za jednu noć
izdali. Na nama je da se osvetimo i da u mom mjesecu, oktobru glas ljubavi i
povjerenja poklonimo nekom drugom!
Amela Topuz